Pocetak

Oduvjek pišem. Koliko god mi sjećanje seže, sjećam se sveske i olovke, koje sam vukla sa sobom. To je moj hobi. Pisanje. Mada kad bolje razmislim to je više potreba.

Nisam neko ko je dobar u komunikaciji s ljudima, a možda sam samo prestala vremenom da budem. Jer ljudi žele nekog ko ce ih saslušati, ne žele da slušaju tuđe probleme. Bar ne da bi ti olakšali. Možda da čuju neki trač, da te ismiju kad nisi tu ili na kraju da te osude jer im se ne sviđa nešto što si rekao.

Zato sam ja uvjek bježala među korice neke sveske i pisala svakakve pojedinosti od onih najsitnijih, kao kad me u trećem osnovne baš simpatija ponudi žvakom. E to je bila neizmjerna sreća.

Tako da sam odlučila da pišem. I ne znam da li će ovo neko čitati? Da li će se nekom svidjeti? Al’ svakakve stvari mi se dešavaju u životu, i dalje pišem o njima. Tako da samo mijenjam korice moje sveske, pisanjem ovog bloga. Što nisam bas ni sigurna da je, jer tek počinjem. I pokušavam da shvatim kako sve funkcioniše. Koliko može da bude teško, samo ću pisati kao i inače. A mozda će se u riječima koje budem pisala neko i pronaći.

Do sledećeg puta,

Tsoi